Ако сте здравствени радник, у већем сте ризику да будете изложени грипу него општа популација. Анализом података добијених систематским прегледом упоређена је инциденца грипа код здравих одраслих особа и здравствених радника. Међу здравственим радницима инциденца је била знатно виша. Друге анализе су показале да се приликом појаве грипа у здравственим установама, 10–59% здравствених радника који негују пацијенте са грипом инфицирају вирусом. Они који раде у службама ургентне медицине и у клиничко-болничкој средини су под највећим ризиком, а од свих здравствених радника медицинске сестре/техничари су највише изложени вирусу. Када добијете грип, можете га пренети својим пацијентима. Студије показују да здравствени радници могу да пренесу грип пацијентима који су осетљиви, са могућим чешћим компликацијама. Штавише, наводи се да су они главни извор инфекције за пацијенте у здравственим установама. Грип може бити нарочито компликован код деце раног узраста, старих и особа које се лече имуносупресивима или болују од хроничних болести. Код неких пацијената могу да се развију компликације опасне по живот, а постоје и документовани смртни случајеви проузроковани грипом у неонатолошким јединицама за интензивну негу и педијатријским онколошким одељењима, након преноса инфекције преко здравствених радника. Због тога што су посвећени своме послу, здравствени радници често долазе на посао када су болесни, повећавајући ризик од преношења болести. Истраживање спроведено у Калифорнији, у Сједињеним Америчким Државама, показало је да је један од три здравствена радника добио грип током сезоне грипа, а да су три од четири здравствена радника неговали пацијенте док су били болесни. Студија из Глазгова, у Уједињеном Краљевству, показала је да половина здравствених радника који су имали грип нису били ни свесни да су инфицирани. Ако се вакцинишете, могућност да инфицирате осетљиве пацијенте ће бити мања. Када здравствени радници одсуствују са посла због болести, може се десити да трпи нега пацијената. Мањак особља може негативно да утиче на негу пацијената. Недостатак медицинских сестара/техничара у јединицама за интензивну негу може да доведе по повећања смртности. Упркос томе, обухват вакцинисаних здравствених радника је и даље низак. СЗО препоручује да се сви здравствени радници у јесен вакцинишу против сезонског...

У сарадњи са Светском здравственом организацијом (СЗО), Србија учествује у кампањи посвећеној значају имунизације против грипа. Иницијатива представља наставак Европске недеље имунизације, која се одржава сваке године у априлу месецу. Кампања почиње 28. октобра под слоганом „Заштитимо се од грипа“ и има за циљ да се истакне значај вакцинације против грипа као најбоље превентивне мере, и то посебно код особа које су у повећаном ризику за добијање тешких форми болести.   Препоруке за здравствене раднике Препоруке за старије особе Препоруке за труднице Препоруке за хроничне...

О ХЕПАТИТИСУ Хепатитис је упала јетре која доводи до оштећења или уништења њених ћелија (хепатоцита). Може бити акутни и хронични. Хронични вирусни хепатитис се, данас, дефинише као запаљење јетре које траје дуже од шест месеци. Клиничка слика и прогноза, као и терапија зависи од узрочника. Упалу јетре могу изазвати различити узрочници: бактерије, вируси, алкохол, различити токсини па чак и лекови. Велики је број вируса који могу изазвати упалу јетре. Вирусни ХЕПАТИТИСИ Вирусни хепатитис је упала јетре узрокована хепатотропним вирусима тј. вирусима који имају посебан афинитет према ткиву јетре. Клиничка слика и исход лечења битно зависе од врсте вируса, али и од стања домаћина. Данас је познато најмање пет хепатитис вируса (А, B, C, D, Е, G). Хепатитис Б вирус и хепатитис Ц вирус су важни узрочници акутног и хроничног хепатитиса, цирозе јетре и хепатоцелуларног карцинома . Процењује се да је у свету инфицирано најмање 2 билиона људи са хепатитис Б вирусом, а око 220 милиона са вирусом хепатитиса Ц. Хепатитис Б вирус (HBV) и хепатитис Ц вирус (HCV) се преносе са инфициране на здраву особу преко крви и телесних течности. Ризико фактори везани за трансмисију су: трансфузија крви или трансплантација органа од инфицираних донора; интравенозно коришћење дрога; хемодијализа; акцидентално повређивање са контаминираним иглама и оштрим предметима (жилете, маказе и слично) који су контаминирани крвљу; сексуални / блиски кућни контакти; особе са много сексуалних партнера и перинатално са мајке на дете. Мајке које су HBеАg позитивне чешће преносе инфекцију на плод него оне које то нису. Перинатална трансмисија је главни начин трансмисије вируса у популацијама са високом преваленцом. Хепатитис Б Хепатитис Б спада у категорију болести које узрокују запаљење јетре. Може бити акутни, који траје мање од 6 месеци и након тог периода пролази, или хронични хепатитис Б, који траје дуже од 6 месеци. Клинички, хепатитис Б може проћи као асимптоматски, акутна или хронична болест. Вирус може бити миран у организму деценијама, без икаквих видљивих физичких симптома. Хепатитис Б се често ставља у категорију полне болести (полно преносиве болести), с обзиром да се често преноси полним односом. Преношење хепатитиса Б Трагови вируса код инфицираних од хепатитиса Б су пронађени у пљувачки, сперми, измету, и у крви. Ипак, ова болест се не може пренети кашљањем, као ни кијањем. Вагинални сексуални однос, као и анални сексуални однос су доказани начини за преношење овог вируса. Постоје сумње да се хепатитис Б може пренети и путем оралног секса, али за сада не постоје поуздани докази. Теоретски, ризик постоји. Такође, ова болест се може пренети путем оро-сексуалног односа, коришћењем истих игала (у ризичну групу спадају корисници опојних дрога, особе које су примале трансфузију крви пре 1994. године, особе на континуираној дијализи, особе са тетоважом и другим видовима улепшавања тела) рођењем и дојењем новоређенчета, уколико је...

                         Шта је HIV / AIDS ?          У последњих 20 година епидемија АИДС-а постала је једна од најразорнијих епидемија са којом се човечанство икада суочило. Највеће жртве епидемија односи у афричким земљама, док су Централна и Источна Европа, с обзиром на актуелне социјалне и економске факторе, под растућим ризиком за рапидно убрзање ширења болести. Према најновијим извештајима УНАИДС-а и Светске здравствене организације, 39.4 милиона људи у свету је инфицирано ХИВ-ом. У свету, аи код нас, жене су све више погођене овом инфекцијом, па се и ризик преношења ХИВ-а са мајке и дете повећава. Шта је ХИВ? ХИВ је вирус који изазива АИДС. Од момента инфекције овим вирусом, заражена особа (ХИВ позитивна особа) постаје носилац вируса и потенцијални извор заразе. Период заразности почиње убрзо након инфекције и траје до краја живота. ХИВ инфекција се открива лабораторијским налазом – прегледом крви на присуство специфичних антитела. Шта је AIDS? АIDS је скраћеница од енглеског израза “ “Acquired Immune Deficiency Syndrome, што значи “ синдром стеченог губитка имунитета “. СИДА је скраћеница француског израза истог значења. АIDS или СИДА је болест изазвана ХИВ вирусом који напада и уништава одбрамбене ћелије организма. У првих 12 недеља након инфекције (уласка вируса у организам) код мањег броја заражених особа могу да се јаве повишена телесна температура, увећане лимфне жлезде, запаљење грла, осип, болови у мишићима, пролив, главобоља, повраћање и други неспецифични знаци и симптоми. Они се временом повуку и настаје фаза латенције у којој заражена особа нема никакве тегобе, а која може трајати од неколико месеци до 15 и више година. Након овог периода вирус се активира и изазива слабљење одбрамбеног система организма, а тиме и различите тешке болести. Ако се ХИВ инфекција правовремено не открије и не лечи, узнапредовала инфекција коју називамо АИДС-ом доводи до смрти. Осетљивост на ХИВ вирус је општа – заразити се може свако, без обзира на узраст и пол! Практично све ХИВ-ом заражене особе након извесног времена оболевају од АИДС-а. Вакцина и лек за ХИВ инфекцију још увек нису пронађени. У лечењу се користе лекови који успоравају ширење вируса у организму и тиме за одређени период продужавају латентну фазу инфекције, односно одлажу развој болести. Битно је нагласити да ХИВ и АИДС нису исто ! Особа која има ХИВ, не мора да има и AIDS. Али зато, особа која има АIDS, тј. Сиду, мора да има и ХИВ ! Постоје три главна пута преношења ХИВ-а са заражене на здраву особу: 1. Полни пут (сексуалним односом без заштите између особа различитог или истог пола, било да је у питању вагинални, анални или орални полни однос) 2. Преко инфициране крви и крвних деривата (у највећем броју случајева код интравенске употребе дрога и коришцења заједничке игле) 3.  Са ХИВ-ом инфициране мајке на дете (у...

Шта је тест на HIV? Лабораторијска анализа којом се проверава да ли у крви клијента постоје антитела на ХИВ. Антитела су одговор организма на инфекцију ХИВ-ом. Антитела се не појављују одмах након заражавања, тако да их није могуће открити у кратком периоду након могућег ризичног понашања (период прозора). Пре него што одлучите да се тестирате поставите себи нека питања која ће Вам помоћи у одлуци да ли да се тестирате или не. Колика је вероватноћа да сам се заразио / ла, односно, да ли сам до сада: 1. имао / ла макар и један сексуални однос без кондома? 2. имао / ла сексуалне односе са великим бројем партнера или са особом која је имала сексуалне односе са великим бројем партнера? 3. имао / ла сексуалне односе под утицајем алкохола и / или дроге? 4. имао / ла сексуалне односе са особом која убризгава дрогу у вену? 5. размењивао / ла игле или прибор за припремање и узимање дроге интравенски? Ако сте на неко од ових питања одговорили потврдно требало би да се тестирате. Посетите свог лекара опште праксе, школског лекара, епидемиолога, инфектолога, дерматолога или гинеколога. Он ће Вас посаветовати и упутити у најближу установу која ради тестирање на ХИВ. У установу где се тестови врше, можете отићи и директно без упута. Уколико сте имали неки ризичан контакт и сумњате да сте можда ХИВ позитивни, потребно је да прође неко време, да бисте могли да се тестирате. Анититела која тест тражи у крви се не појављују сат, два или дан након инфекције у потребној количини да би их тест уочио. Обично им је потребно 6-8 недеља. Овај временски период, од тренутка када се инфекција догодила до појаве довољне количинеспецифицних анититела, зове се „период прозора“. У том периоду резултат теста може бити негативан чак и ако инфекција постоји (лажно негативан резултат), па је зато за већину тестова потребно сачекати неколико месеци пре него што се ураде. Тестирање је: добровољно– што знаци да је то само Ваша одлука и нико не може да Вас натера да се тестиратеуколико не желите. поверљиво– подразумева да све што кажете као клијент остаје између Вас и саветника и никада неће доћи до треће особе. У току саветовања клијент може о свему отворено разговарати, постављати питања, говорити о својим дилемама, страховима и бригама. анонимно– подразумева да се не морате представити пуним именом и презименом, ако то не желите, и да Вам за тестирање није потребна било каква званична медицинска или нека друга документација. Тест се ради тако што се узме мала количина крви из вене, као кад дајте крв за анализу крвне слике. Да би се тест урадио није потребна никаква претходна припрема пацијента. Пре тестирања може да се узме лаган оброк. Затим се та крв шаље...

Гојазност  Гојазност (лат. obesitas) је хронична болест која се испољава прекомерним накупљањем масти у организму и повећањем телесне тежине. Свако повећање телесне тежине за 10% и више од идеалне означава се као гојазност. Особе се сматрају гојазнима када њихов индекс телесне масе (енглески body mass index, BMI), прекорачи 30 . BMI се користи за процену утицаја гојазности као фактора ризика на здравље. Израчунава се као тежина у килограмима подељена са телесном висином у метрима на квадрат. БМИ = ТТ (кг) / [ТВ (м)] 2 ТТ = телесна тежина ТВ = телесна висина B <18.5 Мршави 18.5 – 25 Нормално ухрањени M 25 – 30 Прекомерно ухрањени 30 – 35 Умерено гојазни  I 35 – 40 Јако гојазни > 40 Екстремно гојазни     Зашто настаје гојазност? Гојазност настаје када је калоријски унос већи од енергетских потреба у дужем временском периоду без адекватног утрошка енергије. Тада се вишак калорија складишти у организму у виду енергетске резерве (гликоген, масти) и троши у слуцају повећаних потреба организма или ако организам гладује. Јасно је, дакле, да до гојазности неће доћи ако постоји равнотежа између уноса хране и енергетске потрошње. Који су узроци гојазности? Данас се сматра да гојазност настаје као последица дејства више разних фактора (наследних особина, психолошких, културолошких, социјалних, метаболичких и физиолошких) Наследни фактори Наслеђе се наводи као један од најважнијих фактора у настанку гојазности. Чињеница је да се гојазност чешће јавља у породицама што указује да генетски фактор има утицаја. Међутим, чланови породице деле не само гене већ и животни стил и навике у исхрани, а раздвајање ових утицаја од генетских је тешко. Фактори средине У разним срединама, културама и времену постојали су различити идеали за леп изглед. Пуније особе дуго су сматране за симбол здравља и богатства. Ритуал узимања хране везан је за радосне тренутке (свечаности, славља, испољавање гостопримства), као и тужне тренутке (даће). Психолошки фактори Многи људи једу да би одагнали лоше емоције (фрустрације, досаду, несигурност, љутњу, тугу); храна често служи као замена за нешто што је изгубљено (љубав, посао), слично као пушење, опијање. Углавном се „грицка“ из социјалних разлога, а не због глади. Друге болести Одређене телесне и менталне болести и фармацеутске супстанце које су коришћене при њиховом лечењу могу да повећају ризик за гојазност. Физиолошки фактори Базални метаболизам (основне енергетске потребе за одржавање живота) смањује се после 25 године,тако да животно доба има утицаја на појаву гојазности. Физичка активност је важан фактор који утиче на потрошњу енергије. Она се такође смањује са годинама живота.   Типови гојзаности Према распореду масног ткива, два основна типа гојазности су: гиноидни или женски (облик крушке) и андроидни или мушки (облик јабуке) Код гиноидног типа гојазности вишак масног ткива се нагомилава поткожно у доњим деловима тела, око карлице и на бутинама. Код ових...